STVAR SRCA

STVAR SRCA – Miroslav Aleksić

DOLAZI ZIMA

Ulaganje velikog truda da se prodre u srž pukotine nastale u ljubavnom odnosu dvoje glavnih junaka i da se ta pukotina prikaže što reljefnije, kao veća od konkretne situacije i njenih nosilaca, doprinosi da gledalac izgubi pojam o tome u čemu je pukotina uopšte, tj. kakav je odnos junaka bio dok je bio ceo i ko su likovi kada ne pate. Ako gledalac ne može da prepozna sitnice, tanke spone, na kojima počiva odnos dvoje zaljubljenih, kako može da ga pogađa tako izolovana patnja, unutar koje su još dodatno izolovani njeni uzorci.

Scenario: Miroslav Aleksić
Uloge: Vuk Kostić, Nada Macanković, Danijela Mihajlović, Goran Radaković, Ljuba Tadić, Milica Zarić, Vladan Živković
Žanr: ljubavna drama
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: 2006.
Zvanični sajt: http://www.stvarsrca.com/



3/10

Prvi film Mike Aleksića, do sada uglavnom poznatog po radu sa glumcima, a sada u ulozi reditelja, scenariste i scenografa, Stvar srca, najavljen je kao ljubavni film koji nagoni na razmišljanje i zapitanost. Odmah sam se setila reakcije dve žene nakon projekcije filma Saše Radojevića, Poljupci, sa izrazima prevarenosti na licima: «šta, bre, ovo bi, zar nisu rekli da je ljubavni?!»

U centru priče je jedna situacija, povratak momka Alekse (Vuk Kostić) iz rata u stan koji deli sa dugogodišnjom devojkom Jovanom (Nada Macanković), pri čemu sreće nepoznatog muškarca na stepeništu zgrade. Od ove situacije, u kojoj se rađa Aleksina sumnju da ga je devojka prevarila, fragmenti priče osciliraju napred i nazad kroz vreme, vraćajući se na centralnu scenu kao na nepremostivu pukotinu sazdanu od Aleksine sumnje i Jovaninog opiranja da prizna ili porekne preljubu.

Umesto da fragmentarnost narativnog toka posluži kao katalizator za dramu između dvoje glavnih junaka (oprostiti ili ne oprostiti) i nametne identifikaciju gledalaca sa Aleksinom borbom da prevaziđe sumnju i raspetlja čvor oko veze koja se guši, na rediteljskom planu ona poprima stilsku i formalnu samozaljubljenost i metričnost koja, kako film odmiče, sve manje biva prožeta dramom. Aleksin susret sa momkom na stepeništu, tokom filma se ponavlja sa pravilnošću pesničke figure, doprinoseći da se ova dramska žiška pretvori u puki montažni ugarak, a vremenski skokovi napred-nazad prate pravila rime da bi naposletku postali neuspeli, zamrljani rendgenski snimak živog tkiva drame. Ako se ovome doda da i, unutar samih fragmenata, u dijaloškim scenama omeđenim jednim prostorom i vremenom, Aleksić insistira na repetitivnom dijalogu i kadriranjem razbija vremensko i prostorno jedinstvo scena ne bi li dijagnostikovao prekinutu komunikaciju i uzajamno nerazumevanje ljubavnika, deluje da se drama odvija pod anestezijom.

U pozadini ovako razložene drame do delića koji, budući izolovani iz dramskog konteksta, deluju apstraktno, priroda iznosi svoje najlepše darove. Lepa fotografija i lokacije postaju monotoni fototapeti, jer je ono što se ispred njih dešava prikazano kao nedodirljivo i vaniskustveno. Poput jedne od onih emisija na temu kulture sa RTS-a, gde glumci recituju stihove pred manastirskim vratima, uokvireni čudnom igrom svetlosti ili udvojeni prozorskim staklom u pozadini. Smena godišnjih doba, inače čest dramski faktor u ljubavnim filmovima, zapravo je jedini pokušaj saradnje prirodnih lepota sa dramom junaka i jedino po čemu možete pratiti kakav-takav kontinuitet i otprilike se preračunati kad će kraj filma.

Budući poznat po radu sa glumcima, čudno je što Mika Aleksić, pišući scenario, nije postavio konkretnije glumačke zadatke makar dvoma glavnih glumaca. Vuk Kostić od početka do kraja filma monotono istrajava na propisanoj dozi neurotičnosti i sujete, dok Nada Macanković prolazi kroz čitav spektar izglumatanih stanja samo doprinoseći izveštačenosti Aleksićeve drame.

Kao zbir pojedinačno lepih kadrova koji, uprkos godišnjim dobima, ne dostižu prag ideogramskog sazvučja japanskih ljubavnih drama, Stvar srca vraća gledaoca na tačku emotivnog smrzavanja koju su ustanovili Skoro sasvim obična ljubavna priča i Poljupci.

Kristina Đuković

KONJI VRANI

KONJI VRANI – Ljubiša Samardžić

BOLJE BITI PIJAN

Pošto je preživeo silu alkohola što je popi u Jesen stiže dunjo moja, Sava Lađarski se, poput neuništivog Majersa iz Noći veštica, vraća da ponovo okuša sreću. No, dramaturgija klatna u sizifovskom univerzumu Samardžićeve banatske sage, i u filmu Konji vrani, pokazaće da se, čak ni trezan, ne može postati krojač svoje sudbine. Nešto kao američki san, samo sa obrnutom poentom.

scenario: Đorđe Milosavljević, Tonči Matulić
uloge: Milan Vasić, Kalina Kovačević, Ljubiša Samardžić, Milena Vasić-Ražnatović, Andrija Milošević, Slavko Štimac, Ivo Gregurović, Marta Uzelac
žanr: drama
trajanje: 100 min
proizvodnja: 2007.
zvanični sajt:


3/10

U filmu Jesen stiže, dunjo moja, Sava Lađarski je mahom trpilac radnje. Fantomsku ruku sudbine koja ga onomad gurnu u propast, Lađarski u Konjima vranim udarnički pokreće: raskida truli brak sa Gramfildovom, te sa ocem neprežaljene Marije, na zajam kupuje salaš koji će, osposobi li presahli bunar, iznići u poljoprivredno dobro i obećanje novog života za njega i ćerkicu mu, Dunju.

Jesenji Banat, mračno i arhaično poprište Savove i Marijine neostvarive romanse, u Konjima Vranim stidljivo poprima odlike društvene zajednice. Scenaristički tim Đorđe Milosavljević i Tonči Matulić, pokušava da Savov slučaj ovoga puta delimično opravda i kontekstualizuje u širu društvenu mapu posleratnog (I sv.r.) Banata. Što znači da determinisanost junaka čiji je tumač u Jeseni bila jedino čarobna kugla Milice Milše, u Konjima vranim prerasta u socijalnu determinisanost. Otuda dramski neuzbudljivo kontrastriranje dobrog malog čoveka i korumpirane sredine. Spram Savovog novosagrađenog gnezda, idealizovanog do bljutavosti, postavljen je svet zelenaša, prodanih duša i lokalnih kurioziteta.

Promeni sa banatskog gotika na socijalnu skasku, ide na ruku promena glavnog glumca. Umesto bajronovski afektivnog Baneta Trifunovića, u ulozi Lađarskog se našao Milan Vasić. Budući da je reč o novom filmskom licu, još dodatno upućenom na statično isijavanje smirenosti, dobrodušja i «normalnosti», Vasić ostavlja utisak naturščika. Treba mu poželeti bolje uloge od ove.

Ako je Ljubiša Samardžić u Jesen stiže, dunjo moja manje obraćao pažnju na telo drame, makar ju je nadomestio silom nervnih završetaka, dok Konji vrani ne poseduju ni jedno ni drugo. Drama oko kopanja bunara kao potencijalni izvor napetosti (hoće li stići do vode, hoće li moći da vrate zajam), razvodnjena je u niz naturalističko-poetskih slika koje prosto ilustruju trud i rad vazda složnih junaka, sa pauzama za zdrave obroke.

Čudno je, ali tokom gledanja Konja vranih, gotovo da se javlja žal za ničim opravdanim dertom Jesenjeg Lađarskog. Zabavniji je kad je pijan, nego kad se upinje da komunicira sa zakonima prirode i društva.

Kristina Đuković

KAKO POSTATI HEROJ

KAKO POSTATI HEROJ – Mladen Matičević

DO POSLEDNJEG DAHA

Zahvaljujući odmerenom balansu između samoironije i humora, sa jedne strane, i dostojanstvenog pristupa, sa druge, Kako postati heroj glatko prevazilazi naivnost premise: izaći na kraj sa krizom srednje dobi i nezadovoljstvom samim sobom trčeći maraton. Matičevićev iskren odnos prema cilju koji sebi postavlja, prenosi se na gledaoca, pretvarajući ga u saučesnika i navijača.

scenario: Mladen matičević
uloge: Mladen Matičević, Goran Terzić, Aleksandar Srećković, Brana Radović...
žanr: dokumentarni/sportski
proizvodnja: 2006.
trajanje: 80 min
zvanični sajt:

9/10



“I'll be beating my heart's record for speeding”
Modest Mouse

Kako postati heroj je relativno nov filmski pokušaj u okvirima domaće kinematografije. Kao dokumentarac iz autobiografskog ugla, u sećanje priziva Srbiju godine nulte. Poput Gorana Markovića, Mladen Matičević uzima sebe za glavnog junaka, zatečeno lično stanje kao polazište za priču, te kombinaciju dokumentarnih snimaka i kvazidokumentarne rekonstrukcije scena iz sopstvenog života. Srodni u samoironičnom tretmanu krize srednje dobi, obojica se, u jednom trenutku, late vage za merenje, kao ultimativni vid suočavanja sa ličnim «teretom». Počev od razlike u težini, prestaju sve druge sličnosti. Dok Marković samosvesno koristi autobiografske elemente kao ključ za kolektivnu biografiju (10 godina Miloševićevog režima), Matičević učešće i identifikaciju gledalaca sa ličnom pričom, postiže njenim tretmanom u žanru sportskog filma.

Kako postati heroj poseduje sve elemente sportskog filma: junak čije su moći naizgled neproporcionalne cilju (zbog čega smo još više uz njega), pripreme (fizički trening, ali i rad na volji i samopouzdanju da se istraje) i, naposletku, takmičenje, sa gradiranjem napetosti do poslednjeg trenutka. Intrigantnost Heroja potiče od Matičevićeve ideje da žanrovske elemente primeni na sebe, uz minimum «štelovanja» dramskog naboja, a da pritom ne pređe u parodiju žanra ili sebe kao žanrovskog junaka.

Beogradski maraton kao izazov glavnom junaku, idealno je odabran u svakom pogledu. Kako se Matičević opredeljuje za trčanje, uprkos svojoj neatletskoj građi (akteri u filmu predlažu mu rvanje), napor je veći, a drama i identifikacija sa junakom jača. Sa druge strane, Beogradski maraton je događaj po sebi, vid svečanosti i presedana u životu Beograda, pa pripreme junaka prevazilaze čisto sportski trening i postaju odraz želje za učešće u nečem većem od sebe samog, što je ujedno i vid potrage za herojskom dimenzijom kojoj Matičević teži. Budući vizuelno podatan, i simboličan za ovaj grad, pravo je čudo da se maratona niko do sada nije setio kao potencijalnog poprišta drame.

Svestan da su, zarad drame, oponenti junakovoj nameri potrebni, Matičević se trudi da ih nađe i rekonstruiše u porodično-prijateljskim krugovima. Međutim, sa izuzetkom Matičevićeve supruge, čije prvobitno protivljenje deluje uverljivo kao posledica brige za njegovo zdravlje, ostali oponenti (posebno kum, Goran Terzić) deluju iskonstruisano. Isprva postavljen kao protivnik Matičevićevoj ideji, nakon opklade, Terzić se kreće ka nekoj vrsti šaljivog odmagača, ulozi koju mnogo uverljivije iznosi Aleksandar Srećković. Jedini uverljivi i suštinski oponent, u filmu se izgleda pojavio slučajno u vidu kratke, u prolazu dobačene potsmešljive replike slučajnog prolaznika koji gleda kako se Matičević batrga da istrči stazu, praćen saobraćajnom kolonom, nestrpljivom da se tvrdoglavi maratonac skloni i prepusti im grad. Kao prirdan i spontan, izdvaja se Matičevićev odnos sa trenerom, Branom Radovićem. Gotovo nesvestan kamere, Brana se bavi svojim zadatakom, ne trudeći se da glumi. Scena u kojoj sedi na Brankovom mostu, čekajući da mu se pitomac pojavi među poslednjima, samo zbog načina na koji Brana odsutno sluša pouke starčića kraj sebe kako ni po koju cenu ne treba stati u trci, sve vreme gledajući u pravcu Novog Beograda, jedna je od najdirljivijih scena u filmu.

Budući da se ideja o trčanju maratona javlja u leto, a maraton je u proleće, film se odvija u sva četiri godišnja doba, što stvara utisak obnavljanja, a istrajnost i borbu glavnog junaka čini opipljivijom. Beograd koji nam Matičević otkriva je specifičan i osvežavajuće zdrav i to ne zbog idealnih, sportskih figura. Sve do pojave ekipe Kenijaca koji su prošle godine odneli prva tri mesta na maratonu, tokom filma se ne insistira na idealnoj slici sportiste. Na probnom krosu koji Matičević trči u februarskoj fazi, uglavnom ga vidimo u društvu staraca. Iako komična, ova scena jasno ukazuje da Matičevićev ideal nisu profesionalne atlete i pobeda kao takva, već sama ideja o istrajavanju i borbu. A, nju najbolje odražava grupa vitalnih starčića koji po zimi uredno kače svoje brojeve i puni elana otpočinju trku.

Kristina Đuković

MI NISMO ANĐELI 3 - ROCK'N'ROLL UZVRAĆA UDARAC

Mi nismo anđeli 3 (Rock’n'roll uzvraća udarac) – Petar Pašić

BUDDY HOLLY U SENCI ACE LUKASA

Rez na Nikolinu Dinastiju i reciklažu Mna pošalica, Mi nismo Anđeli 3 je bliži onome što je mogao biti prvi nastavak: tinejdžerska muzička komedija. Šteta što tinejdžerski deo, spao na jednog momka, doduše sa Buddy Holly cvikerima, koji uglavnom ponavlja da želi da snimi CD i devojku koja nudi pivo statistima, nije ukrao više prostora od turbo folk cirkusijade.

scenario: Srđan Dragojević, Dimitrije Vojnov
uloge: Nikola Pejaković, Srđan Todorović, Uroš Đurić, Zlatko Rakonjac, Nada Macanković, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić, Svetlana Seka Aleksić, Milorad Mandić, Boris Milivojević
žanr: muzička komedija
trajanje: 90 min
proizvodnja: 2006.
zvanični veb: www.minismoandjeli3.com

6/10


Mi nismo anđeli 3 od prethodnih filmova preuzima ikonične likove Anđela i Đavola izmeštajući ih sa pozicije antičkog hora, iz koje su posredno uticali na svoje štićenike, na istu ravan sa junacima, uvođenjem klasičnije legende o prizivanju Đavola i sklapanju ugovora o prodaji duše. Iako se i dalje istrajava na komičnosti njihove suflerske pozicije, zamajac komediji daje zamena mesta dva glavna junaka, Marka, frontmena r’n'r benda bez perspektive (Zlatko Rakonjac) i Dorijana, sredovečne turbo folk zvezde (Nikola Pejaković). Riba-na-suvom komedija, u američkom izdanju mahom zasnovana na (ne)snalaženju u tuđoj koži zbog generacijskih razlika i zadatih društvenih uloga koje je junak prerastao, tj. nije im dorastao, u slučaju Anđela 3, najvećma se zasniva na razlici u muzičkim usmerenjima dva junaka i životnim stilovima koji prate turbo folk naspram rock'n'rolla.

Iako dobro postavljen mehanizam zamene mesta, u velikoj meri i osvežen (posrbljen) spram poznatih nam filmova sličnog zapleta (npr. Otkačeni petak, Veliki, Danas 13 sutra 30), posledice rokade po junake prilično su zbrzane, posebno kada je reč o Markovom znojenju u Vlado Georgijev svilenim košuljama. U ispostavi zamišljenog dualizma, više vremena i bogatija tekstura posvećena je turbo folku čiji su milje i predstavnici uverljiviji i, uprkos stilizaciji, gotovo autentični (kako karikirati nešto što je po sebi karikatura?) dok suprotni, r’n'r, tabor ostaje uglavnom u funkciji mehanike zapleta, tek se u muzičkim numerama prelivajući preko aranžirane ambalaže. Šteta je što je propuštena jača karakterizacija članova Markovog benda, koji uglavnom statiraju dok je od dvorskih luda Dorijanovog cirkusa, napravljeno bar dva sporedna lika od kojih jedan (Milorad Mandić, Manda), opterećuje radnju ne doprinoseći humoru.

Dok u filmu Mi nismo anđeli stilizaciju tvori retro nostalgija koja ima pokriće u romantičnoj priči, zauvek mlad i slobodan filozofiji glavnog junaka, Nikole i detinjastosti zaljubljene devojke, Marine, a tek se potom reflektujući na scenografiju, kostim i rekvizitu (džuboks, stari modeli automobila), stilizovan urbani milje u filmu Mi nismo anđeli 3, mahom je dizajnerski poduhvat. Budući bogato proštepan reklamama, a na proizvoljan način vizuelno blesav i šaren, ključ stilizacije na momente, po nekom uslovnom refleksu, gledalac povezuje sa stilizacijom kojoj je sklona reklama, i sama sve više dramaturški brušena ka igranoj formi. Reklama ima i u holivudskim filmovima, ali ne verujem da sam igde naišla na scenu u kojoj je naziv soka koji želi da se proda ispisan na zidiću u formi grafita. Tobož klincima iz kraja palo na pamet.

U poređenju sa prethodnim nastavkom, Trojka se, umesto recikliranja, hrabrije upušta u promene Mna univerzuma. Tako, deluje da se Trojka odvija u svetu koji je manje nevin u odnosu na prethodne mu faze: Đavo je dekadentniji i mračniji, kao da je od nestašnog huškača na poroke sazreo u kontroverznog Marilyna Mansona, dok je Anđeo iz detinjaste romantičnosti i bolećivosti prešao u stanje melanholije i tromosti pod maskom kičerastog sjaja, poput Elvisa Presleya iz poslednje faze. Sa druge strane, umesto tvorbe sopstvenog iščašenog univerzuma i potrage za intimnijim generacijskim referencama, Trojka se oslanja na koketiranje sa medijski fabrikovanim, lako čitljivim ikonama kao što je Seka Aleksić ili igranje na sigurno sa već potvrđenim veličinama kao što je Vlade Divac. Izuzetak je pojava mladog Vladimira Tice, pevača grupe Manisent i Mentalnost u ulozi jednog od članova Markovog benda kao suptilnija posveta novonastajućem rock’n'rollu kao i autentično muziciranje glumca Zlatka Rakonjca. I da, Buddy Holly naočare-jesu opšte mesto ali uvek upale.

Kristina Đuković

KARAULA

KARAULA – Rajko Grlić

Početak Karaule mora da obraduje svakoga ko ima naklonosti ka filmovima Tito i ja ili Strogo kontrolisani vozovi. I utoliko ga više razočara kada pogleda film do kraja.

Scenario: Ante Tomić, Rajko Grlić (prema noveli “Ništa nas ne smije iznenaditi”, Anta Tomića)
Uloge: Toni Gojanović, Sergej Trifunović, Emir Hadžihafisbegović, Verica Nedeska Trajkova, Bogdan Diklić
Žanr: komedija, drama
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: SCG, Hrvatska, Slovenija, Republika Makedonija, Bosna i Hercegovina; 2006.
Zvanični veb: http://www.karaulafilm.com/


Situacija koja otvara film Karaula, u kojoj poručnik Pašić (Emir Hadžihafisbegović) objavljuje vanredno stanje u karauli na jugoslovensko-albanskoj granici da bi imao vremena da izleči sifilis, podseća na zaplete komedija praške škole: lične (najčešće duboko intimne i prozaične) potrebe junaka sučeljavaju se sa društveno-političkim ulogama u koje su čvrsto ukalupljeni (u ovom slučaju opštevažeći partijski zadaci, vojnička budnost na granicama otadžbine itd.) i samim tim ih ironizuju. Tako otvoren, film Rajka Grlića mora da obraduje svakoga ko ima naklonosti ka filmovima Tito i ja ili Strogo kontrolisani vozovi. I utoliko ga više razočara kada pogleda film do kraja.

Umesto istrajavanja na imaginarnom zapletu koji bi upravljao celom pričom, autori ga degradiraju u aforistični motiv za povremeno zasmejavanje publike, a dinamiku filma na dalje diktira žanrovski šarolika životna drama dvojice vojnike. Zabranjena romansa sa poručnikovom ženom jednog od njih na tragu je tugaljive ljubavne priče iz Oficira s ružom, a pokušaj bekstva iz karaule drugog vojnika nalik je na satiru poput Dobrog vojnika Švejka. Pri tom, ove dve linije slabo rade zajedno, jer je odnos dva vojnika površno skiciran, te njihove drame deluju kao dva simptoma pomenute početne situacije. Tretman je srodan televizijskim serijama: linije radnje imaju nekakav zajednički sadržalac (to što oba vojnika pripadaju istoj karauli, npr.), ali se prepliću mahom kao međusobna odmorišta sa mehaničkim kopčama. Mogućnost da se iskoristi čitav orkestar zapostavljena je i podređena solo izvođenjima.

Razlog za ovakvo ispuštanje uzda i prepuštanje junaka nekakvoj sudbini sveopšte drame umesto konkretne dramske situacije leži u tome što vremenska odrednica “uoči rata” tokom filma sve više dobija na ambiciji da isili priču i junake na predskazivanje haosa koji će uslediti (ratovi i raspad zemlje) umesto da ih naprosto tretira u datoj vremenskoj tački (JNA, kraj 80-ih). Kao da oslanjanje autora na činjenicu da gledaoci znaju šta će uslediti nakon vremena u kom se odvija radnja filma (pomenuti ratovi i raspad zemlje), doprinosi da svoje junake manje upućuju na odnos prema okolnostima koje su im nametnute konkretnom situacijom (vanredno stanje u karauli), a više prema ideji da svojom dramom treba da ponesu krst budućeg raspada zemlje. Ovo se ponajbolje vidi u raspletu filma: linije radnje (poručnikova bolest i strah od nadređenih, ljubavna veza izmedju poručnikove žene i vojnika od poverenja, pokušaj srpskog vojnika da pobegne iz karaule) bivaju naštimovane da se jedna o drugu pomahnitalo sudare i naprosto ponište, umesto raspletu. U ovom trenutku gledalac ostaje potpuno pogubljen čak i prostorno: ko odakle dolazi, ko se sa kim mimoilazi, itd. Kao da je autor rekao junacima: kako znate i umete svi da se okupite - biće kraj filma.

Hvale je vredan trud reditelja da film deluje “tačno”, najpre vidljiv po odabiru multinacionalne ekipe glumaca. Međutim, ovo ne važi i za stil glume gde deluje da svako glumi u nekom svom filmu. Npr. rola Verice Nedeske Trajkove deluje kao ištrihovana verzija neke bremenite pozorišne uloge, dok Bogdan Diklić preteruje u karikaturi. Kako nema stilske konstante na kojoj bi počivale sve glumačke kreacije, deluje da jedna grupa glumaca igra normalne, a druga nenormalne ljude.

Ukratko, Karaula je mogla biti odličan film, možda baš onakav kakvim su ga, nakon premijera, predstavljali u horu svi južnoslovenski kritičari.

Kristina Đuković

PAD U RAJ

SVETSKI, A IPAK NAŠ!!

,,Falling into Paradise", Srbija i Crna Gora, 2004., 90 min.
uloge: Lazar Ristovski,Branka Katić,Olivera Marković režija: Miloš Radović


U početku vam možda neće biti baš najjasnije šta je to što vam se ne sviđa u ovom filmu. Kasnije ćete lako doći do zaključka da vam se ništa ne sviđa. Filmove zbog kojih pomislite da je španska inkvizicija našla nove načine za mučenje bi svakako trebalo zabraniti. ,,Pad u Raj" zaista deluje na psihu čoveka kao srednjovekovna tortura.
Po rečima reditelja ,,Pad u Raj" pripada ,,komediji apsurda", šta god to značilo. Možda to znači da treba da se nasmejete. Bar nekoliko puta tokom filma. Bar jednom. Dobro, možda ,,komedija apsurda" i nije komedija. Možda je ključna reč za definisanje ovog filma ,,apsurd". Ono što zaista jeste apsurdno je činjenica da je uopšte snimljen film na osnovu ovakvog scenarija, koji mora da je postojao u nekom trenutku, iako se odaje utisak suprotnog. U proizvodnji ovog filma učestvovalo je više evropskih produkcijskih kuća, uz podršku nekoliko evropskih fondova među kojima je i Euroimaž čime su povećane razmere ovog apsurda.. Miloš Radović je očigledno imao sreće da snima u takvoj međunarodnoj koprodukciji, pre nego što je njegov prošlogodišnji film ,,Mali svet" ugledao mrak bioskopskih sala. U suprotnom, sasvim je sigurno da bi se njegova reputacija ,,talentovanog i prespektivnog" reditelja, stečena na osnovu kratkih filmova ,,Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K." i ,,Moja domovina", srušila kao kula od karata
,,Pad u Raj" je film napravljen za strance, jer teško je poverovati da nekome u ovoj zemlji može biti simpatično da gleda kako neki prepotentni i nadobudni reditelj predstavlja svoj narod kao odbegle ludake iz sanatorijuma. On ih naziva ,,bizarnim čudacima". Dobro. Svi smo sad u fazi nacionalnog otrežnjenja o događajima koji su za nama, ali negde ipak treba povući crtu. Nema potrebe za vređanjem ovakve vrste. Ali, imajući u vidu kvalitet ovog ostvarenja, teško da će i strancima biti uživanje pogledati ga.
Ovaj bestidni i uvredljivi film je dramaturški sasvim nezanimljiv. Radnja je potpuno nedefinisana, a vrhunac je kada dvojica aktera počnu da planiraju i organizuju atentat na Miloševića. S obzirom da znamo da do takvog razvoja nije došlo cela priča od mnogo dosadne prerasta u jedno jezivo maltretiranje nerava. Utisak je da je i pored skupih eksplozija pirotehnika protraćena, jer je teško poverovati da NATO bombarduje kontejnere u centru Beograda. Likovi su nedosledni i neuverljivo iskarikirani. Lazaru Ristovskom je trebalo skrenuti pažnju da ne snima ponovo ,,Underground", a Radoviću da sinonim za humor nije prostakluk.
Dok se Radović tapše po leđima i čestita sam sebi na svojoj inteligenciji, savet za njega je ,,Hit d roud!". Ovaj film sa engleskim nazivom je toliko očigledno američko-ulizički, a toliko negledljiv, da je teško zamisliti nekog Amerikanca kojem će ovaj film laskati. Ipak je Amerika zemlja gde se prave dobri filmovi, kako oni pro-američki, tako i oni anti-američki, za razliku od naše zemlje (kako god se ona zvala) gde se snimaju samo loši filmovi.

OCENA: *

Milan Todorović

PLJAČKA TREĆEG RAJHA

MANGUPI OVERAVAJU PLJAČKU

,,Pljačka III Rajha", Srbija i Crna Gora, 2004., 105 min.
uloge: Dragan Nikolić,Nikola Đuričko,Vojin Ćetković,Isidora Minić režija: Zdravko Šotra

Koliko god mi, kao narod, voleli da gledamo domaći film kao takav, negde ipak treba povući crtu. Dokle god ljudi koji prave filmove u našoj zemlji ne nauče kako se to radi, bioskope u kojima se prikazuju ova nazovi dela domaće nazovi kinematografije treba zaobilaziti u širokom luku.
Producente i ekipu filma ,,Pljačka III Rajha" ipak treba pohvaliti, jer su razmišljali svetski. Čak holivudski! Marketinški je obavljen odličan posao. Premijera je najavljena skoro godinu dana ranije, plakat je odštampan i pre nego što je počelo snimanje, napravljen je foršpan u holivudskom stilu, snimljena je originalna muzika, angažovani su popularni glumci različitih generacija, kao i reditelj izuzetno gledanih filmova kao što su ,,Lajanje na zvezde" i ,,Zona Zamfirova", ali o jednoj bitnoj stvari nije vođeno računa. Scenario je tanak da tanji ne može biti. Diskutabilno je da li u filmu uopšte i ima radnje, jer film osim predugačke ekspozicije, praktično i nema osnovne dramaturške elemente. Princip dobre drame, u ovom slučaju filma, je da postoji što kraća ekspozicija, što ubedljiviji zaplet, peripetije, obavezna kulminacija, klimaks i logičan rasplet. Izgleda da scenarista ovog filma, Zdravko Šotra, koji je adaptirao već postojeći scenario Ljube Moljca, nije pazio na prvom času dramatrugije. Ali valjda je čovek pogledao bar jedan, od mnogobrojnih, filmova o pljačkama. To su filmovi u kojima glavni junaci imaju plan kako će nešto opljačkati, i zatim pokušavaju da sprovedu taj plan nailazeći na razne probleme, da bi na kraju u uzbudljivoj završnici obavili svoj posao. To nisu filmovi o seksualnom životu lopova, koji ,,overavaju" svoje žene do iznemoglosti (da su tuđe, bar bi postojao neki sukob). To nisu filmovi u kojima se glavni junaci tek posle 52 minuta sete da bi bilo dobro da opljačkaju III Rajh. To nisu filmovi u kojima se pljačka obavlja tako što se upravnik banke udari po glavi i bez ikakvih problema iznese plen. Pljačka, koja traje 5 minuta, nije nimalo zanimljiva niti uzbudljiva. Pri tom su dva glavna junaka nerazdvojni tandem. Zašto? Zato što je jedan od njih, po imenu Glavonja, sjajan obijač. Nema brave koju on ne može otvoriti. Drugi, po imenu Kalauz, je glup. Da, da... To je njegova specijalnost. Čovek je glup i zato je prvorazredni lopov. I da... Možete se nasmejati do suza, ali od muke. Blaženi su oni kojima je ovaj film izmamio bar dva ili tri iskrena osmeha. Uostalom, najbolji delovi filma su oni koji su u tv spotovima.
Iako se izdvaja iz uobičajenog repertoara domaćeg filma, ovaj film je tipičan primer onoga što se zove ,,kako mali Đokica zamišlja...", u ovom slučaju, filmsku produkciju. Osnova svakog filma je scenario, a posle ide sve ostalo.
Nije svaki domaći film sam po sebi lošiji od stranih produkcija. Ima domaćih filmova koji mogu parirati čak i holivudskim filmovima, ali ne treba ni prema svakom domaćem filmu biti blagonaklon. Pravila igre su, kao i u sportu, za sve ista. Ne razlikuju se od zemlje do zemlje. Filmovi domaće produkcije ovakvim pristupom mogu biti samo diskvalifikovani, ne zbog jeftine produkcije, već zbog inertnosti domaćih ,,autora". (Broj zvezdica uneti po sopstvenom nahođenju.)

Milan Todorović